1370247042

Знаменити Неготинци

Хајдук Вељко Петровић (1780-1813)


Вељка, рођеног у Леновцу код Зајечара, његов немирни дух још 1803.  године води у хајдуке. Четовао је са познатим харамбашом Станојем Главашем, са чијом се рођаком Маријом касније и оженио и имао двоје деце.

У почетку Првог српског устанка Вељко је ратовао са Станојем Главашем, Ђушом и Вујицом Вулићевићем. Уз дозволу Совјета, 1807.  године, диже на устанак свој родни крај, Црну реку. Лична храброст и јунаштво од Вељка врло брзо чине једног од највећих српских хероја о коме се песме певају и већ за живота га уводе у легенду. Карађорђе га именује за војводу и поверава му да чува Бању, а касније и Неготин где је јуначки погинуо бранећи Крајину од Турака.

Хајдук Вељко Петровић, војвода Крајински, чува источну границу Србије, обезбеђује ред и мир у Крајини, утврђује Град и шанчеве око њега. На тај начин Неготин добија значајну улогу у обезбеђењу српске границе према турској видинској армији.

Међународни положај Србије 1812.године, након што Русија завршава рат против Турске миром у Букурешту, све се више компликује. Турци нуде Србима амнестију под условом да стање у Србији буде као пре устанка. Међутим, Срби не желе поново Турке у својим градовима, већ траже аутономију од Порте и тако рат постаје неизбежан. После првих сукоба са Турцима почетком 1813.године, Вељко је са својом коњицом продро до Видина и запленио доста стоке. Међутим, Турци су већ припремили напад на Крајину. Почетком јула 1813. године, код села Буковча, долази до првог већег боја у коме је Вељко са својим бећарима до ногу потукао део турске војске. После три дана велика турска војска је прешла Тимок и упутила се ка Неготину.

Упркос саветима многих да би са расположивом војском, која је бројала мање од три хиљаде људи наспрам 16.000 Турака, Крајину могао успешније да брани са околних брда, Вељко, ипак, одлучује да Турке сачека у утврђеном Неготину. Свакога дана је Хајдук Вељко излазио у сусрет Турцима и са неисказаном храброшћу се са њима тукао, али надмоћнија турска војска је, ипак, успела да се одржи и да се опрезно примакне утврђеном Неготину. Узалуд је Вељко сваке ноћи јуришао у турске редове и борио се надљудском снагом, време је овога пута радило за Турке. Вишедневна опсада Неготина потпуно је исцрпела његове браниоце. Муниција је била при крају, а помоћ није стизала. За то време Турци су били све ближе Вељковим шанчевима и непрекидно су тукли топовима неготинска утврђења. Гореле су и у пламену нестајале неготинске брвнаре, тресла се Баба Финка од турских ђулади, рушиле су се дрвене куле. Причало се да је Вељко наредио да се покупе све металне ствари, тањири и калајна кандила и да се претопе у пушцану муницију, па је на крају и талирима (метални новац) пунио топове када су Турци негде учинили јуриш.

Деветнаестог дана одбране, 18. јула 1813. године, погинуо је Хајдук Вељко на Абрашевом шанцу, у тренутку када је бодрио своје борце да истрају. Турско ђуле окончало је живот прослављеног Крајинског војводе.

И узалуд су његови најближи саборци пет дана крили његову смрт. Војска је врло брзо осетила да је Вељко погинуо и преко ноћи, кроз неготински рит, побегла у Пореч. И, како је то записао Вук Караџић: ”Врло брзо цео онај крај, а потом и сва Србија позна да Вељка нема”. Остао је његов животни мото "Главу дајем, Крајину не дајем". Мокрањац му је посветио VI руковет
.

Стеван СТОЈАНОВИЋ Мокрањац (1856-1914)


Свакако најзначајнији и најпознатији српски композитор, рођен је у Неготину, у Источној Србији, а највећи део живота провео је у Београду. Умро је као избеглица у Скопљу на почетку Првог светског рата. Млади Мокрањац је током редовног школовања у Неготину, Зајечару и Београду поуке о музици добијао површно и нередовно. Ипак, имао је прилике да слуша разноврсно народно певање и црквено појање, тада још изузетно живо у усменој традицији. 

Гимназијско школовање није му битно олакшало стицање знања о музици. Уз подршку и помоћ Првог београдског певачког друштва и уз државну стипендију, студије музике је започео у Минхену (1879), а наставио и довршио у Лајпцигу и Риму. По повратку у Београд (1887), као већ образован музичар, постао је диригент црквеног хора Корнелије Станковић и Првог београдског певачког друштва.

За Београдско певачко друштво, које је под његовим руковођењем исписало златне странице своје историје, остаће везан до краја живота и као диригент и као композитор. Само попис најзначајнијих гостовања овог ансамбла: Солун, Скопље, Софија, Цариград, Пловдив, Будимпешта, Петроград, Нижњи Новгород, Москва, Кијев, Берлин, Дрезден, Лајпциг, Дубровник, Цетиње, Сарајево, Мостар,


Сплит, Шибеник, Ријека, Трст, Загреб, Велика Кикинда, Суботица и Сремска Митровица, пружа упечатљиву слику о озбиљности и осмишљености деловања Друштва и њиховог сталног диригента Стевана Мокрањца.

На концертима су, поред дела домаћих и страних композитора, највише извођене Мокрањчеве композиције, често и писане за дату прилику. Као композитор Мокрањац је доследно ишао путем неговања националног музичког стила, који је у српској музици половином XIX века започео Корнелије Станковић. Са подједнаким жаром и на пољу световне и на пољу црквене музике. Реалистички је сагледао прилике у Београду и тадашњој Србији, па се определио за хорско “а капелла” стваралаштво, које је у тој средини имало и слушаоце и извођаче.

Црквеном појању је био посвећен целог живота. Слушао га је и учио још као дете у неготинској цркви. На његовом бележењу је радио више од једне деценије, а резултат тога су три обимне књиге нотних записа. На основу традиционалних напева писао је хорску духовну музику од студентских дана до краја живота. На темељима народне уметности створио је музичка дела непролазне вредности: петнаест Руковети, Литургију Светог Јована Златоустог, Козар... а делујући као диригент извео их је у многим градовима Европе.

 

 

Ђорђе Станојевић (1858 - 1921)


Ђорђе Станојевић рођен је у Неготину 7.априла 1858.године где је завршио основну школу и нижу гимназију, а затим више разреде гимназије и Велику школу завршава у Београду. На високој школи студирао је на Природно-математичком одсеку где је показао ванредну склоност и надареност према природним наукама, због чега га је након завршених студија 1881. године тадашњи угледни професор Коста Алковић задржао за асистента приправника на катедри за физику. Ту је остао и радио до 1883. године, а по положеном професорском испиту из физике, механике и астрономије, Министарство просвете поставило га је за професора физике у Прву београдску гимназију.

Због својих резултата које је постигао, од стране Париске опсерваторије добио је позив да учествује у научно-истраживачкој експедицији ради проучавања Сунца и то у Петровску где је учествовао у проучавању потпуног помрачења сунца, а две године касније и у другој научно-истраживачкој експедицији ради проучавања Сунца и термичког спектра у Сахари.

По повратку у земљу 1887. године постављен је за редовног професора физике и механике на Војној академији, а 1893. године за редовног професора експерименталне физике на Великој школи у Београду. У бурним ратним годинама, 1913. постао је ректор Београдског универзитета, и на том положају остао је све до своје смрти 24.децембра 1921. године.

Станојевићево интересовање за електронику и успостављено тесно пријатељство са Николом Теслом приликом његове посете Србији 1892. год. дало је два крупна резултата: прво-написао је у много чему до данас непревазиђено дело о овом гиганту науке (Никола Тесла и његова открића, Београд,1894.године), друго- што се изборио за увођење електричног осветљења у Београду, уместо предлога који је ишао од хемичара да се Београд осветли гасом.

Ђорђе Станојевић, вођен идејом и мислима да економски и културно заосталој Србији, треба помоћи у њеном развоју и модернизацији, одпочео је да у пракси спроводи огромно Теслино научно дело из области електричне енергије. Латио се ни мало лаког посла да пројектује и гради хидроелектране по Србији. Прве хидроелектране урадио је у Ужицу на Ђетињи и Лесковцу на Вучју, а затим у Нишу на Нишави, Великом Градишту на Пеку, Власотинцу на Власини, Ивањици на Моравици, Зајечару на Тимоку.

Урадио је пројектни задатак и за изградњу хидроелектране у Чачку. Изградњом ових хидроелектрана, Ђорђе Станојевић, по некима је био пионир електрификације у Србији, по некима отац, али сигурно да је први у Србији увео највеће цивилизацијско достигнуће од појаве ватре до електричне енергије и увео Србију у ред првих земаља у коришћењу електричне енергије и њихових предности у модернизацији индустрије и култури живљења.

Имао је велики број пријатеља и сарадника, међу којима треба поменути Стевана Стојановића Мокрањца, великог српског композитора, Пају Јовановића, великог српског сликара, Јована Јовановића Змаја, великог српског песника, велике српске научнике: Михајла Петровића-Аласа, Јована Цвијића, Симу Лозанића, од политичара Николу Пашића и велики број професора са Велике школе и Војне академије.

При крају живота целокупну непокретну имовину у своме родном граду Неготину, завештао је као легат Неготинској гимназији, да би се од прихода школовао један талентован и један сиромашан ученик.

Начин на који је радио, велико познавање струке, озбиљност и честитост у раду, оставили су трајни траг на рад Ђорђа Станојевића, а његов допринос развитку Србије, означава нову еру не само у привредном већ и опште културном погледу, с тога са правом можемо рећи да је син овог тла и понос овог града.