Живот и дело Ђорђа Станојевића

Ђорђе Станојевић рођен је у Неготину 7.априла 1858.године где је завршио основну школу и нижу гимназију, а затим више разреде гимназије и Велику школу завршава у Београду. На високој школи студирао је на Природно-математичком одсеку где је показао ванредну склоност и надареност према природним наукама, због чега га је након завршених студија 1881. године тадашњи угледни професор Коста Алковић задржао за асистента приправника на катедри за физику. Ту је остао и радио до 1883. године, а по положеном професорском испиту из физике, механике и астрономије, Министарство просвете поставило га је за професора физике у Прву београдску гимназију.

Због својих резултата које је постигао, од стране Париске опсерваторије добио је позив да учествује у научно-истраживачкој експедицији ради проучавања Сунца и то у Петровску где је учествовао у проучавању потпуног помрачења сунца, а две године касније и у другој научно-истраживачкој експедицији ради проучавања Сунца и термичког спектра у Сахари.

По повратку у земљу 1887. године постављен је за редовног професора физике и механике на Војној академији, а 1893. године за редовног професора експерименталне физике на Великој школи у Београду. У бурним ратним годинама 1913. постао је ректор Београдског универзитета и на том положају остао је све до своје смрти 24.децембра 1921. године.

Станојевићево интересовање за електронику и успостављено тесно пријатељство са Николом Теслом приликом његове посете Србији 1892. год. дало је два крупна резултата: прво-написао је у много чему до данас непревазиђено дело о овом гиганту науке (Никола Тесла и његова открића, Београд,1894.године), друго- што се изборио за увођење електричног осветљења у Београду, уместо предлога који је ишао од хемичара да се Београд осветли гасом.

Ђорђе Станојевић, вођен идејом и мислима да економски и културно заосталој Србији, треба помоћи у њеном развоју и модернизацији, одпочео је да у пракси спроводи огромно Теслино научно дело из области електричне енергије. Латио се ни мало лаког посла да пројектује и гради хидроелектране по Србији. Прве хидроелектране урадио је у Ужицу на Ђетињи и Лесковцу на Вучју, а затим у Нишу на Нишави, Великом Градишту на Пеку, Власотинцу на Власини, Ивањици на Моравици, Зајечару на Тимоку.

Урадио је пројектни задатак и за изградњу хидроелектране у Чачку.Изградњом ових хидроелектрана, Ђорђе Станојевић, по некима је био пионир електрификације у Србији, по некима отац, али сигурно да је први у Србији увео највеће цивилизацијско достигнуће од појаве ватре до ел. енергије и увео Србију у ред првих земаља у коришћењу ел. енергије и њхових предности у модернизацији индустрије и култури живљења.

Имао је велики број пријатеља и сарадника, међу којима треба поменути Стевана Стојановића Мокрањца, великог српског копозитора, Пају Јовановића, великог српсог сликара, Јована Јовановића Змаја, великог српског песника, велике српске научнике: Михајла Петровића-Аласа, Јована Цвијића, Симу Лозанића, од политичара Николу Пашића и велики број професора са Велике школе и Војне академије.
При крају живота целокупну непокретну имовину у своме родном граду Неготину, завештао је као легат Неготинској гимназији, да би се од прихода школовао један талентован и један сиромашан ученик.

Начин на који је радио, велико познавање струке, озбиљност и честитост у раду, оставили су трајни траг на рад Ђорђа Станојевића, а његов допринос развитку Србије, означава нову еру не само у привредном већ и опште културном погледу, с тога са правом можемо рећи да је син овог тла и понос овог града.